Ђузепе Верди

Ђузепе Верди је један од најзначајнијих оперских композитора свих времена и уз Вагнера највећи оперски узор каснијим композиторима. Његова стваралачка дјелатност обухвата више од пола вијека и нераскидиво је повезана са културним животом Италије. Он је један од најзаслужнијих што је опера у Италији и даље остала центар музичких збивања, а период његовог стварања је доба највећих достигнућа у области овог жанра.

Поријеклом је из сиромашне породице. Рано почиње да се бави музиком. У 19. години покушава да се упише на Милански конзерваторијум, али није био примљен. Због тога је морао музику студирати код приватних учитеља.

У Вердијевом стваралаштву људски глас и његове могућности су главно изражајно средство. Многе допадљиве арије из његових опера постајале су популарне и пјеване и ван позоришта. Међутим, величина Вердијевог стваралаштва није само у љепоти и виртуозности оперских арија, већ у његовој способности да музиком истакне ток драмске радње и пробуди психолошке особине својих јунака. Због тога је пажљиво бирао гласове којима ће да повјери одређене улоге, а либрета (текстови опере) је тражио у познатим дјелима свјетске литературе и пред либретисте постављао велике захтјеве.

Вардијева оперска дјелатност постепно је сазријевала у три фазе.

1) У првом периоду његове опере имају историјску тематику. У серији од 16 опера истичу се: Ломбардијци, Набуко, Атила, Магбет.

2) У другом и трећем периоду стварања композитор је писао опере према дјелима великих књижевника:

– Шекспира (опере Отело и Фалстаф);
– Александра Диме сина (Травијата према роману Дама са камелијама);
– Виктора Игоа (Риголето);
– Шилера (Дон Карлос).

Свјетску славу доносе му три његове и данас најпопуларније опере: Риголето, Трубадур и Травијата. У Травијати је на потресан начин приказан лик посрнуле, болесне и несрећне дјевојке и њена трагедија. Ова опера изазвала је шок код гледалаца како својим садржајем, тако и савременим костимима, који су одударали од свега до тада виђеног на сцени. Тим дјелом Верди се приближио умјетничком реализму уводећи по први пут обичне људе из свакодневног животе у оперу. Главни ликови дотадашњих опера у главном су били из митологијске или историјске литературе, између осталог и у његовим раним дјелима. У опери Риголето приказана је људска драма грбавца и дворске луде, Риголета. Након ова три ремек дјела услиједиле су и опере: Бал под маскама, Моћ судбине и Дон Карлос.

Aida, Metropolitan Opera New York, USA

На почетку трећег најзрелијег периода услиједила је опера Аида која је била наручена за свечано отварање Суецког канала 1869. године, а сиже је узет из египатске историје. Након ове слиједе још двије велике опере: Отело на Шекспиров текст, као и лирска комедија, а уједно и његово посљедње дјело, Фалстаф. Ово је прва значајна комична опера у цијелој оперској литератури после Росинијевог Севиљског берберина (око 80 година после). Данас се сматрају двјема најзначајнијим комичним операма.

Верди се обраћао и другим музичким подручјима гдје је најзначајније његово дјело Раквијем (миса за мртве) у којем се у вокалним дионицама препознаје да је био првенствено оперски композитор.